Владимир Планичић-дипломирани економиста
Члан СНС, месни одбор Церак, Београд
и члан Савета за привреду ОО СНС Чукарица
Београд
12.06.2013.
Шта радити?
Да
ли је могуће да сами не можемо организовати ни један посао, да правимо аутопут,
очистимо канале, уредимо фасаде, да направимо термо, или хидроелектране, бар до
70% вредности. Изгледа да не можемо, јер за све морамо питати Монетарни фонд,
Светску банку, односно тражити и мољакати белосветске инвеститоре, или се
бесумично задуживати и у земљу уносити туђи штампани новац, скупо га плаћати и
заробљавати се. Послушници су 1992. године променили улогу Народне банке и њој
и држави одузели ,,десну руку“, примарну емисију и довели државу у смешан
положај да се код своје институције зване Централна банка задужује преко
комерцијалних банака по високим ценама(новчана маса се сада креира одобравањем
кредита банкама и куповином недоспелих потраживања).
Да ли
можемо вратити улогу примарне емисије, односно тај механизам искористити за
регулацију кредитне активности, бар делом, а не само иностраним задужењима и
финансијкским трансферима(иностране дознаке).
Не
видим како инострано задужење делује стабилизирајуће на финансијско тржиште
када се и тај новац конвертује у динаре и као таквог га често стерилишете по
врло високим каматама, а новац из примарне емисије, тобоже, разара тај исти
систем.
Конвертујући
страни новац, изнуђујемо примарну емисију, па дођемо на исто. Да ли овакви
динари имају покриће у економском систему Србије, питам се? Када се држава
задужује у иностранству да би попунила буџетске рупе(камата 5-7%), а не код Централне
банке(камата 0,15%) крајњи исход је повећан увоз у Србију. Девизни прилив по основу
задуживања помаже да се курс динара
одржава на прецењеном нивоу(2001-2011. године депресијација 70% , инфлација
170% + стагфлација у неким годинама) чиме се континуирано стимулише увоз и
разара трговински биланс, односно текући рачун платног биланса. Инострано
кредитирање је одличан механизам за стимулисање страних економија, јер им
увозимо и робу и капитал. Оваквом политиком, спољни дуг земље је 29 милијарди$,
бруто друштвени производ 32 милијарде $, спољнотрговински дефицит око 6
милијарди, озбиљан дефицит текућег и капиталног биланса, милион незапослених,
пад привредне активности на свим нивоима, укратко потрошачко друштво уместо
производног.
Да
се вратимо на почетак, држава никада није сасвим немоћна и неке мере би могла
предузети одмах:
-
Укинути готовинско кредитирање грађана(кредитне картице, минусна салда) смањило
би притисак на цене и ослободило средства за привреду, а можда довело и до пада
камата.
-
Повећати ПДВ на све луксузне робе.
-
Увести еколошку таксу на увоз аутомобила и мотора
-
Укинути субвенционисане кредите и банке навести да уђу у репрограм и можда
отпис дела истог.
-
Повећати цену струју и омогућити ЕПС-у да емитује обвезнице у динарима, које би
грађани могли да купе уз високу камату.
- Подршка
јефтиним кредитима за пољопривреду.
-
Финансирати нискоградњу.
-
Формирати Развојну банку и улагати у енергетику, путеве, водовод и канализацију
и иригационе системе и слично..
-
Послове давати домаћим фирмама, ако су финансиране домаћим средствима.
-
Подршка инвестицијама у слаборазвијеним подручјима.
- На
социјалном плану, рецимо стимулисати сваког ученика до средње школе са 50 евра
месечно(пример-Бразил), укратко, смањити приватну потрошњу у корист
инвестиција.
- Друга
мера радикално одступа од догми Међународног монетарног фонда. Држава би
започела циклус кредитирања инвестиционе изградње издавањем сопствених меница,
којима би плаћала извођаче радова и домаће добављаче. Значи, није потребно
инострано задуживање, нити код домаћих банака. Министарство за инфраструктуру
би могло формирати Предузеће за финансирање и координирање радова у
инфраструктури. Ово Предузеће би издавало менице, а авалирала би их Развојна
банка, носиле би добру камату, а могле би да се преносе и користе као средство
плаћања, истовремено, могле би се у сваком тренутку дисконтовати код Развојне
банке. Доспеле и дисконтоване менице, Развојна банка би исплаћивала новцем који
би узимала од Централне банке, као крајњег кредитора. Једноставно, Народна
банка би штампала новац. Министарство финасија би по одређеним роковима на
крају откупљивало емитоване менице и тако враћало узете кредите од Народне
банке(Народна банка на овај начин планира своје билансе и монетарну политику).
Овакав
инвестициони циклус би креирао нову запосленост и привредни раст. Са повећањем
запослености, повећало би се плаћање пореза и доприноса, као и ПДВ-а кроз
потрошњу, а самим тим и повећање фискалних прихода, односно буџета. Из
добијених средстава, Министарство финансија би враћало кредите Народној банци
Србије, а камате на менице би остајале домаћим предузетницима, а не банкама.
Овакво
креирање новца не би требало да има инфлаторни притисак, будући да је потрошња
мала, низак ниво привредне активности и висока незапосленост, као и да се
финансирају конкретни послови, а не директна потрошња.
Овакав
начин креирања новца ни по чему се не разликује од креирања новца иностраним
задуживањем, сем што држава није у раљама иностраних кредитора.
Овакво
задуживање не доноси девизе, али и не повећава спољни дуг. Додуше, могуће је
повећање инфлације због неповећања девизних резерви, али компензација је
повећање запослености и привредни раст.
На
овај начин разбио би се банкарски монопол и банке присилиле на разумнију
каматну политику.
За
ове послове није неопходно расписивати међународне тендере, односно развојна
политика је у рукама државе, тако да креирана средства усмерава ка домаћим
предузећима. За ово је потребан изузетан професионализам, па ако хоћете и
поштење Владе и Народне банке Републике Србије. Механизам се може злоупотребити,
али то није проблем механизма самог по себи, већ система. На крају бих истакао
да проблем Србије, чини ми се није у јавном дугу и висини јавне потрошње према
бруто дриштвеном производу, већ спољни дуг и дефицит текућег рачуна платног
биланса. За реализацију наведеног потребно је променити Закон о Народној банци,
као и озбиљно се суочити са догмама ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске
организације, чије се мере своде на то да поврате уложени новац, а за
запосленост и развоје их није брига.
Заборавимо
,,три свете краве“ вашингтонског концензуса: стабилизуј, либерализуј и
приватизуј. Вратимо улогу националних и региналних економија. Материјалну
активу приближити финансијској активи, што ће рећи, прозводњу ставити у центар
збивања на рачун великих, финансијских добитака на берзи, креирању новца и
његових различитих деривата, а пре свега на рачун различитих облика
шпекулација.
На
крају, морам још једном подвући, проблем свих проблема у Србији је велика
незапосленост.
Питају
богатог: ,,Зашто толико радиш?“- Радим да бих отерао три највећа човекова зла:
порок, беду и досаду(Кандид-Волтер).
Или,
како рече Андрић: ,,Дође време када се сви дугови траже и то одједном и са
страшним и замршеним каматама и не само то, него све оно што је човек икад у животу
купио, плаћа сад поново и то по новој, вишој цени.
Размислимо
о томе...
Београд
12.06.2013.
Владимир Планичић-дипломирани економиста
Члан СНС, месни одбор Церак, Београд
Контакт телефон:062/244 696
